Uslovi u kojima ljudi žive i odrastaju svakako utiču u kakve će se ličnosti izgraditi. Težak život, siromaštvo i stalna borba za preživljavanje izgrađuju ljude koji su zadovoljni malim, skromni. Ako gledamo na ovo iz aspekta potencijala ličnosti možemo reći da u ovakvim okolnostima ljudi izgrađuju neko svoje „minimalno ja”. Ali, uprkos tome, u siromaštvu postoji veoma jaka veza s drugim ljudima jer svaki pojedinac oseća da je čvrsta veza sa drugima neka vrsta evolutivne prednosti, da je solidarnost nešto što mu pomaže da preživi i bolje živi. Zbog toga je zona preživljavanja istovremeno i zona ljubavi.

Sa druge strane, kada se promene uslovi života i društvo postane relativno bogato, to podstiče izgradnju takvih ličnosti koje ne samo da žele mnogo, već i da se sve to ispuni. Kako ostvarenje želja donosi zadovoljstvo i sreću, nastaje doživljaj kvalitetnog života. Gledano kroz ostvarenje potencijala ličnosti, ljudi teže da ih tokom života što više ostvare, da postanu neko svoje „maksimalno ja”.

Ako je ljubav emocionalna povezanost dvoje ljudi, sigurno postoji razlika između toga da li je ljubavna veza ostvarena između osoba koje žive u zoni preživljavanja ili u zoni kvalitetnog života. Kakva je ljubav onih koji imaju minimalno i onih koji imaju maksimalno ja? U zoni preživljavanja ljubav je potreba koja doprinosi da se bolje živi. A u zoni kvalitetnog života ljudi smatraju da je ljubavna veza prilika za ostvarenje ličnih potencijala.